Не знам шта то више треба да се деси, па да се у овој несрећној држави створи организована побуна против власти. Шта то још они треба да ураде, па да и четвороношцима постане јасно да оваква власт све нас гура у гето безумља, владавине најгорих међу нама и уништавања основних људских права? Шта то још они треба да ураде, па да постанемо свјесни да овако и са њима више не иде и то не само због очигледног политичког и осталог шиканирања Срба, него и због свакодневних увреда обичних грађана и њиховог здравог разума, које свакодневно долазе из кабинета ДПС-а и њеног шефа? Треба ли још да траже од нас да им дамо и сопствене куће, станове, застарјеле аутомобиле, кукавну банкарску штедњу (уколико је неко има), сеоска имања и сву осталу непокретну и покретну имовину, како би они имали све, а ми ништа? Траже ли они то да им и након те садомазохистичке предаје самог себе њима још и аплаудирамо, гласамо за њих јавно и тајно и кунемо се у шефа ДПС-а? Шта то још они треба да ураде, да ми постанемо ми, да обични смртници постану прави грађани и организовано се побуне против овог свакодневног уништавања обичног живота које већ три деценије спроводи ДПС и лидер те странке?
Ко би требао да организује ту побуну и има ли тог мајчиног сина или групе која би то могла да уради у Црној Гори и стане на крај овој отвореној и скривеној диктатури? Јесу ли то пензионери који након 40-годишњег црнчења од мировине немају ни за свакодневне потребе, јесу ли то запослени који код приватника, тобож вајних бизнисмена, раде у трговинама за 200 или 300 евра мјесечно, је ли то она армија службеника која сједи по локалним и републичким канцеларијама, испија кафе да бесвијести и бистри политику од јутра до мрака и једва чека да дође кај радног времена, како би се одморили од тих силних кафа и силних откривања опозиционих и осталих завјера према њиховим послодавцима? Не, од њих можемо само очекивати да се и даље послушно, како су то деценијама навикли, некако довуку до првог, приме државну и тајкунску цркавицу и већину те суме, за тили час, преко разноразних рачуна, све то њима врате и већ петог почну да чекају први и све тако укруг!
Побуна, ако је она уопште могућа у Црној Гори, требало би своје снове да сања у студентским домовима и студентским мензама, на државним и приватним факултетима, у изнајмљеним собама или становима гдје се припремају испити и гдје се још увијек сања о јуришу на небо и гдје се још увијек вјерује да је могуће живјети као слободан човјек, а не као поданик једног система и једног диктатора. Ту, у тим отгрнутим фрагментима младалачке слободе, требало би да тиња искра побуне и непристајања на политичку и свеукупну диктатуру једног човјека. У студентским собним расправама и факултетским ходницима, требало би да дише слобода и њен захтјев да је живот непоновљив и да свака генерација има право да га живи на свој начин, а не да га позајмљује од старијих.
Нажалост, као да се и тамо увукао компромистички дух ДПС и њеног шефа. У студентским домовима и мензама у Црној Гори нема ни гласа од побуне, односно сви послушно стоје у ред за собу и порцију ручка и мирно, попут робота, иду на предавања. Нико чак ни да викне у мензи да у супи нема довољно тјестенине, да у пасуљу нема кобасице, да су колачи некако исувише посни, а да у студентским собама не раде радијатори, да нема топле воде, а да су кревети дотрајали! Нико да викне и јасно каже да неће овако да живи, па чак и да за то нема разлога! И њих је поклопила тама и заробљени ум ДПС-а и њеног лидера, по којима је све у Црној Гори сјајно и бајно, а да нема Срба било би величанствено! Можда није лијепо рећи, али овакве и толике интелектуалне биједе и одустајања од побуне и властитог живота, одавно, као у Црној Гори, није ходало Балканом!
Професоре Универзитета и приватних факултета нећу ни да помињем. Њих као да неко залива да ћуте као орхидеје, љубичице, руже и свјежи јорговани. Понекe од њих, истина, лијепо изгледају, али слаба је то вајда када неподношљиво ћуте!