Млађана Александра, развила русе косе, и навалила на партизане. По њој има их ко на гори листа, сва је данашња и будућа Црна Гора испиљена и наоштрена у партизанској бригади и пролетерима надахнута плута комунистичка Црна Гора на крилима Александиних шешира, прелази брда и долине и забија се негдје у врховима Созине у уклесану петокраку, разбија ту мрску кокарду и проноси глас о Титу и његовом тајним и јавним злочинима и правда све то вишим и узвишеним циљевима! Александра гусла козарачко коло и набија опанке на уске италијанске и различите ципелице и куне се да четници неће проћи и да бранитеља партизана има и у тој мрској влади Здравка Кривокапића и да чак његова шефица кабинета баштини партизанску униформу, црвену звијезду, срп и чекић и наковањ за скидање перчина или не дај боже још недје неке залутале кокарде. Не да Александра, као да је са онога свијета, маше шеширом и идеолошким мачем и сјече све што на Равну Гору или Заостро мирише, све што подсјећа на Лашића или Ђуришића и у зачетку убија свако слово у њихову корист. Брани партизанску вилу равијојлу у Здравковом кабинету, даје јој подршку и поручује да издржи налет непостојећих четника, да се не предаје равногорском кисјелом купусу или загорјелој сарми или не дај Свети Никола равногорском печењу и струганим ротквама и шаргарепи! Све код Александре врца од партизана, петокраке, Кумровца, Дрвара и Бихаћа! Повампирио се у њој цјелокупни АВНОЈ и цијело Јајце, сабрали су се у њој седам секретара СКОЈ-а, Сава Ковачевић и Јово Капичић и заједнички шире партизанске гране! Све на несрећу овог несрећног народа кога су комунисти унесрећели за наредних 100 или 200 година и укуцали их на монтенегрински поносни стуб дукљанске и неохрватске савремене неокомунистичке школе!
А из супротног табора одговара јој стамени Милун. Ни Милун не да своје споменице, партизанске перјанице, ордене и нараменице и хвали се како нико његов није био у равногорском покрету! Сви су били на страни револуције, сви су били на правој страни наше несрећне подијељене историје и нашег несрећног грађанског рата. Сви су његови били као клисурине на Неретви и Сутјесци, а и након 1945. нијесу дали на себе, на револуцију и дисолуцију са бившом краљевином, њеном демократијом и парламентом. Нема ни код Милуна дилеме! Све за партизане, ништа за остале!
И зато морам, због себе, због десетине хиљада побијених националних Срба, Црногораца, четника у мају 1945. у Словенији, којима су крвна зрнца и зеницу из ока избили партизани, да станем у њихову одбрану и овакав никакав, сам и самцат, разочаран и распет, станем у њихову одбрану и на њихову заставу окачим њихове дипломе, албанске и остале споменице, школе и стране језике, и потурим их под нос овим Александрима и Милунима и кажем да су и они постојали, да су гинули и крварили за своје идеје и свога краља и да нијесу издали, него су су са собом у гроб понијели своје идеале и срчане дамаре. Браним те четнике, своје претке, као Сократ своје демоне (иако сам далеко од Сократа), али колико могу дижем три прста и питам ове комунисте, партизане и неокомунисте са данашњих Сутјески и Неретви, када ће престати да пребројавају и поново убијају по хиљаду пута убијене четнике. Ваши идеолошки преци су метком, камом и маљем овјерили на десетине хиљада четника, а и након 70 година то вам није доста, него бисте да испалите још један плотун!
Браним четнике као што је Драгић Јоксимовић бранио Дражу. Не тако успјешно као он, али колико знам и умијем. Не брукајте нас више, повампирени партизани, закопајте и својеskupštin, partizani, četnici партизане и моје четнике, оставите их већ једном на миру. Ваљда се онда и ми помиримо!