Прије 73 године у Словенији комунисти и партизанске јединице сурово су се осветили браћи која нијесу дијелила њихова идеолошка опредјељења. Није било милости за браћу која су остала вјерна краљу, монархистичком државном уређењу и православном погледу на свијет. За нову идеологију и њене наоружане присталице није било дилеме шта да се уради са најближима који нијесу били као они. На правди Бога и након што је рат завршен, без суда и свједока, на Зиданом мосту, Кочевском рогу и осталим мјестима свима је пресуђено по кратком поступку.
Крвави братски метак покосио је, у само неколико дана, можда оно најбоље што је тада Црна Гора имала. Вриједне домаћине, способне официре и војнике чији је једини гријех био што нијесу могли преко ноћи да промијене униформе и поглед на свијет који су наслиједили од очева.
Ни данас се Црна Гора није опоравила од тих мајских словеначких дана. Над њом и данас стоје сјене невино побијених официра и војника Југословенске војске у отаџбини и не дају овом несрећном народу да постане дио савременог свијета. Јер, тамо се не може нечисте савјести, а шта су словеначке пуне јаме него нечиста савјест данашњих комуниста који и даље владају Црном Гором. Џаба њима нова одијела, милиони, подршка Запада. Ништа то не помаже када остану сами испред огледала, јер идеолошки злочини њихових комунистичких предака тада почну да гризу и њихову свијест и савјест.
Док се лица невино побијених војника и народа из Словеније не врате у Црну Гору и док се њихове слике не врате на зидове њихових породичних домова – нема овом народу мира и спокоја. Наставиће и даље да лута и злопати се код освједочених душмана и од њих тражи милост и разумијевање, као да нема код неког ближег. Бјежи од себе тражећи себе, а тако мало треба да се та кружница несреће прекине и почне неко боље вријеме. Само треба вратити слике словеначких побијених војника на породичне зидове, и престаће Црна Гора да тапка у мјесту и трчи бесмислене маратонске кругове братске неслоге и несреће.
Једна идеологија покушала је нешто што до сада нико није успио. Да измијени генетски породични код, прекине га на једном мјесту и настави да живи као да се ништа није десило. Покушали су југословенски комунисти, а посебно црногорски, да на породичном стаблу откину грану на коју се ослања читава породица. Својом идеолошком гумицом избрисали су из генетског кода наше претке које су побили у Словенији. То генетско брисање, истина, дјеловало је једно вријеме, али како године пролазе избрисани преци почињу да васкрсавају и појављују се тамо гдје их нико не очекује. И данашњи комунисти нашли су се у чуду. Шта хоће ови који ни по причи не памте своје претке, а данас траже да се они врате тамо одакле су истјерани? Велика је невоља задесила данашње комунисте на власти, јер они, опет, покушавају да још једном избришу већ једном избрисане официре и војнике, али им нешто не иде. Ма колико их они брисали, они се опет појављују, као да су живи и грчевито се боре да постоје. Са невидљивим силама ухватили су се у коштац данашњи комунисти и ма колико се трудили и из петних жила напињали да тај бој добију – и они схватају да га губе. Што се они против невидљивих више боре, толико они све више постоје.
Уколико има наде за нас, онда је она тамо гдје је нико не тражи. Она је у појединцу, обичном слободном човјеку који не бјежи од себе и својих невино стријељаних предака, већ их прихвата као дио свога наслијеђа и широм им отвара врата, упознаје се са њима и прихвата као своје. Повратак побијене војске у Словенији и Црној Гори неће ићи преко званичних државних делегација или просвијећених домаћих државника, јер таквих немамо. Повратак ће ићи преко слободних људи и данашњих потомака становника највећег црногорског подземног града на Зиданом мосту и Кочевском рогу. Када се на тај начин стријељана војска врати кући и Црна Гора ће мирне савјести постати дио савременог свијета.